Ljubav i sve njene polovine

Bila jednom jedna ljubav koja je čekala svoju polovinu decenijama. Lutala je brdima, poljima, livadama, obilazila kuće, konje, drveće, ljude, pronalazila razna zanimljiva mesta, skrivala se, otkrivala, ali je stalno put navodio dalje i dalje.

U nekim momentima, naletala je na razne polovine, misleći da je njena, ali je život razuveravao stalno, nekada pre, nekada kasnije. Nije gubila nadu, da će je pronaći, te je uporno hodala ne posustajući.

Na divnim predelima zadržavala se duže, kamenjare i stepe prelazila je brzo, jureći za velikom vodom. Usput se saplitala i padala i pokušavala, ali je velika voda nekim čudom sve dalje bila.

Jedne jeseni, stigla je u daleku, daleku zemlju, gde ugleda svoju polovinu. Zatrča se, obradova i ulete u zagrljaj toliko dugo očekivan, da se istopi u milion sitnih delova. Međutim, spotače se o kamen, siv i surov, te je morala da zastane.

Zagledala se u tu veliku vodu kojoj je težila. Nije joj delovala više toliko veliko, kako se nadala. Jeste lepa, jeste da privlači svim svojim snagama, ali je samo lepa. Da li je ta polovina zapravo polovina?

U pitanjima je prošlo vreme i u tom vremenu izgubila je mogućnost da sazna istinu u svemu tome. Odustala je.

Gde su te polovine? Jel’ postoje? Ili jedna, ta, koja bitiše negde tu ili dalje?

Nije prestala da je traži. Verovatno će samu sebe onesposobiti tražeći je, sve umornija da joj priđe i ponudi joj piće i čašicu ragovora, da se upoznaju.

Traženje

Probudila se jednoga jutra, pokisla negde u travi. Nije znala kako se tu našla. Pokušala je da otvori oči, ali je dašak sunca zakači i pokuša da je osuši. Kapi svuda po telu nisu pružile otpor i ostadoše na njoj.

Postavljala je sebi pitanja. Mučila je njena, nazovi sudbina, koja je ostavila tu, u predivnom ambijentu, a tako neiskorišćenom, da ni sama nije mogla da ga upotrebi. Odavno je shvatila da ne treba biti sama, na tom mestu, obasutom zelenilom, krajičkom oka posmatranom, osuđivanom do iznemoglosti, jer je nepripadnost ostajala nepromišljeno u njenoj biti na tom mestu.

Dašak vetra je u nekom momentu pokrenu i u isto vreme pomeri centimetar dalje, na slično mesto. Upravo ta sličnost mesta u sličnoj situaciji, sa sličnim okolnim ljudima nagna je da, umesto da se usprotivi, nažalost učini da se ukopa još dublje u postojeći položaj.

Opet pitanja, opet osuđujući prolaznički svebrižnički neuspeli pokušaji izbavljenja koji su je samo ukopavali u mestu.

Najednom, zasta čovek i zapita se, stojeći na mostu, posmatrajući predivan zeleni predeo, okružen drvećem: „Zašto ovu kesu bačenu i izgaženu, neko nije sklonio?“ Ne zapita se, u trenutku, da li je mesto na kojem se nalazi, tako nepristupačno, a tako predivno u isto vreme, u stvari mesto gde je zalutala, ne želeći to.

Nekada nas i izbori koje pravimo dovedu na mesto na koje ne pripadamo i osećamo se kao zalutalo đubre koje niko neće da pomeri. Nekada i nemamo snage, da se pomerimo iz situacije u kojoj se nalazimo.

Onda ostanimo kese, koje kvare ambijent i trn su u oku namernim prolaznicima kroz naš život.

A u stvari, niko i ne pita da li imaš snage

Niti ti ko, do sebe samog može veću potporu pružiti da utičeš na vetar, da te pomeri, da ne kvariš svojim pogrešnim odlukama koje do sada nisi video, lep amijent koji ti se zapravo pruža.

Možda

Da, sve je u redu, kad me pitate, a u sebi mislim, marš svi od mene. Znam da me ne držite, ali svejedno želim da me ostavite na miru.

Pokušala sam da se izolujem, tako što su me većinom izolovali roditelji od toga, dok su uspevali. Kasnije, logično, osposobila sam se i ukapirala Continue reading Možda

Zaboravljanje

Pamtim momenat kad sam počela da zaboravljam. Pamtim ga, jer je memorija počela da se prazni. Ono što znam je, da je zaboravljanje produkt preopterećenosti. Kaže Vikipedija, proces zaboravljanja je od efikasnog značaja za korišćenje memorije.

Pokušavam da se setim običnih, svakodnevnih, epizodnih stvari i nekad ne uspevam. Počnem rečenicu Continue reading Zaboravljanje

Vreme

Ne sećam se više vremena kad nisam sa predumišljajem preduzimala stvari. To beše nekad, davno, kada sam potpuno psihički i emotivno bila pod okriljem. Onda davno nekad, kad mi je život to dozvoljavao.

Svako to svoje vreme doživljava različito. Volela bih da ga mogu da vratiti. Međutim, ne postoji način, ma koliko god želela. Činjenica da su ti svi tu, da prolaznost nije na meti tvojih misli, da si sebično fokusiran samo na svoje prohteve Continue reading Vreme

Stvar je kako gledaš na stvari

Taj trag koji osećaš da ne štima, iskra je koja ti govori da, verovatno preočigledni deo tebe ne radi nešto kako paše telu. Iako misliš da je telo entitet za sebe, zapravo nije. Govori ti isto kao i mozak, samo možda malo kasnije, kad preteraš.

Energija koju poseduješ, može te i odvesti tamo gde ne želiš, iako misliš da je usmeravaš na najbolji mogući način. Vraćamo se na onu sintagmu Continue reading Stvar je kako gledaš na stvari

Pokretač ponašanja

Posebnosti mogu napraviti razlike. I to, toliko veliki razdor da ti daju snage da istraješ ili bar pokušaš, u najnerealnijim situacijama.

Posebnost i različitost mogu biti sinonimi. Ali, ne u onom urbanom smislu, biti poseban znači biti drugačiji. Tada si isti kao i svi, jer se svi trude biti drugačiji na isti način. Govorim o posebnosti Continue reading Pokretač ponašanja

Razmišljanje vs. Nerazmišljanje

Kao i svako od nas, želim da ne razmišljam. Želim da ugasim tu mašinu u glavi koja ne prestaje. Ali, ne želim da je ugasim doživotno, jer moj instinkt radi kao i tvoj. Kad bih samo mogla onda možda da je utišam.

Ajmo da probamo tako, ali da je ne utupimo stajanjem, prerazmišljanjem koje vodi ka utupljivanju, ćutanjem koje vodi stagnaciji Continue reading Razmišljanje vs. Nerazmišljanje

Sticaj okolnosti

Sticaj okolnosti. Često upotrebljavana sentenca. Šta zapravo znači? Znači da je skup događaja toliko bio blizu tvog uticaja, da zamalo nisi uspeo da ga kontrolišeš.

U situaciji sticaja okolnosti, život ti ostavlja mali prostor kontrole koji može da urodi plodom i da bude ishod pozitivan po tebe. Ukoliko ne prepoznaš momenat Continue reading Sticaj okolnosti

Pored puta

Nepredviđene okolnosti prate nas na svakom koraku, vrebaju pod pretnjom svog dešavanja ili pak preskakanja ulaska u naš domen, ukoliko ih izborima ne sprečimo. Otvorenost uma može pomoći da otkrijemo njihove čari.

Ukoliko smo zatvoreni i negativni, skloni sami sebi, učaureni u sopstvena prerazmišljavanja, postoji velika šansa da izbegnemo pozitivnost nepredviđenog Continue reading Pored puta