Jednokratne nepristojnosti

Ulazim u prodavnicu. Planiram osrednju nabavku. Rafovi zgusnuti, ljudi jure između, češući se jedni o druge. Ne volim slepljivanje, znojave dlanove, ljudske zadahe na vratu u redu za kasom.

Dok kružim tako, pokušavajući da pronađem potrebno, čekam na svakom drugom rafu isturenu zadnjicu izvesne gospođe koja razmešta artikle od kojih je odustala ili starijeg gospodina koji je začitao sitna deklaracijska slova smeđeg šećera na sred uskog prolaza… i trudim se da se prethodno vezani želudac u čvor ne razveže i ne pospe malo svoje kiseline po tim jednokratnim nepristojnostima.

Uspela sam nekako da se dokopam pozamašnog reda do kase, a da pri tome uredno sačekam završetak svakog oslobodilačkog ponašanja, opšte grabeži preko glave, guranja i ćaskanja ispred fižidera sa mesom. Trenutak kasnije, natapirana gospođa svoje srednje dobi, u pretesnoj ciklama trenerci, naravno uredno došeta do gospodina sledećeg na redu, ispred kase i poče da zeva u njegovu korpu. Istog momenta, skrenula sam pogled, pokušavajući nasilno da uključim “mute” u mozgu. Ne moram da spominjem motive dotične gospođe, logično je, žuri joj se i ima SAMO par artikala u rukama.

Nisam želela da opisujem već dobro poznate situacije, koje daleko prelaze jednokratnost, nego da konstatujem, da se nikada neću navići na nepristojnost koji je masovno prisutan na svakom koraku, bilo da ste u supermarketima ili u zvaničnim institucijama. Čini mi se da je toliko narastao broj konzumenata te pošasti, da postade zarazna. Prenosi se genima zaraženih, a širi se vaspitanjem.

Inficirani imaju potrebu da se slepljuju, da se dodiruju neprekidno svojim znojavim dlanovima i zavidno bacaju okolo zaražene poglede i komentare. Napadaju me njihovom mnogobrojnošću, jer je tad Nepristojnost na vrhuncu. Ukoliko si mu izložen, ili će te neminovno okupirati nesnosni osećaj sramote u ime te, osobe-kliconoše, ili ćeš jedva suzdržati gore pomenutu kiselinu iz želuca, koja peče ako je ne ispovraćaš.

Pakost ove bolesti je što ne ubija zaražene, već one, lepo vaspitane, one kojima su geni i vaspitanje čisti, ali su prinuđeni da žive u kontaminiranoj zoni. Život među zaraženima polako ubija fino vaspitani organizam kroz svakodnevnicu, kroz komšiluk, prodavnice, kroz osnovne institucije.

Ako odbrambeni mehanizam, zvani “Briga me” i uspe u prodavnici, teško uspeva na poslu, u obdaništu ili drugim mestima gde zadire u ličnost. Jedini način je premestiti svoj fino vaspitani organizam u manje kontaminiranu zonu.

Nažalost, broj mrtvih se nikada neće znati, a pandemijski se povećava.

Beg

Da li postoji način da pobegneš iz sopstvenog života na trenutak, kad ti je taj trenutak baš neophodan? Ne u smislu, ugasiš telefon, ne javljaš se nikome par sati, ne odeš na posao, uzmeš bolovanje…

Trenutak kada zatvoriš oči i odagnaš svaku negativnu misao kojom sam sebi štetiš, čini se nedostupan, neprijatno nedostižan. Pokušavajući da ga dosegneš, uhvatiš samo umor. Možda i ne treba da se izaziva. Možda samo treba da ustaneš i npr. budeš fizički na silu, aktivan. Nakon tih sat vremena telesnog umora, shvatiš kako postoji mogućnost da pozitivnije razmišljaš, bar na kraju tog teškog dana.

Istina je da je telesno malo zahtevniji napor, svaki put u nevreme, čini se. Toliko je zapravo jednostavno, da je u isto vreme i preteško, jer pored svega treba naći i vremena i volje za to.

To nije trajno rešenje, to je mikroskopski jednočasovni beg. Ako ustalimo recimo 3 puta nedeljno taj jednočasovni beg, spajamo tri sata nedeljno. Čini se malo, ali kontinuitet razvija telesno pamćenje. Bolje i tri sata nedeljno bega, nego se celoživotno ni tu mrvicu ne pomaknuti iz glave.

Sem toga što će telo tome biti zahvalno, biće i psihičko zdravlje. Bar taj trenutak, bar tih sat vremena u par dana bega, isključivanja svega što ima veze sa psihičkim, emotivnim, daje oduška telu da bi imalo snage za borbu sa životom i svim okolnostima na koje ne možemo da utičemo i ne zavise od nas.

Tu ne dotičem telesne bolesti na koje isto, u mnogim slučajevima ne možemo da utičemo. Govorim o psihičkom naporu da iskra pozitivnosti bude izazvana u momentima kada nam se to čini daleko. Naročito je tada teško izazvati telo na napor, a to je sigurno jedini momentalni način da se beg o kome govorim zapravo desi mozgu.

Zato mislim da postoji mogućnost ne prepuštati stvari slučaju i ne utupljivati se u lako dostupne nepremostivosti, ako smo dovoljno svesni da je taj jednostavan način zapravo način, iako se ne čini da jeste.

Zašto želim da prisustvujem na Spark.Me 2018?

Hladno je i kišno. Standardna vremenska prognoza ovih dana. Kako većina ljudi ne voli da im nije baš udobno i prijatno, vjerujem da je meteoropatija standardna dijagnoza svima ovih dana. A naravno, od raspoloženja zavisi i vaš opšti učinak. Na poslu, u slobodnim aktivnostima, svuda.

Nema vam druge nego da primijenite vođenu meditaciju. Tačan naziv za takvu aktivnost Continue reading Zašto želim da prisustvujem na Spark.Me 2018?

Zašto je City Kvart i dalje tabu mnogim Podgoričanima?

Sjedim u kafeu i pišem tekst. Prijatno je, lijepo i udobno, fini drveni stolovi, muzika lagana, neki Los Machucambos. Nisam ih čuo još otkad sam zadnji put tu kasetu pokrenuo. Eno mi je još doma, zdrava, čitava i nerazmagnetisana.

Toplo je, iako je napolju pakao od hladnoće, kiše i vjetra. Ili raj, kako ko voli. Osoblje je prijatno i fino, poprilično transparentno a kafa je bez greške. Radi za sve pare. A kad smo već kod para Continue reading Zašto je City Kvart i dalje tabu mnogim Podgoričanima?

Mogli bi lagano da naučite da svirate gitaru – za mjesec dana

E sad kad ste pročitali ovaj naslov sigurno mislite ma daj, kako za mjesec dana, to je teško, nije džaba muzička škola 6 godina niža plus pripremni, pa tek onda imaš osnove neke pa onda srednja muzička, pa možda i akademija… Mada ima i onih koji bi rekli šta mjesec dana – 4 sata (pozdrav Timu Ferris-u). Lijepo je imati pozitivan pristup i motivaciju, priznajem.

Kako sam imao raznih slučajeva kod drugara Continue reading Mogli bi lagano da naučite da svirate gitaru – za mjesec dana

Velika Kiša i Sunce koje će se pojaviti i riješiti sve

Velika Kiša je već predugo trajala u plemenu Lumpi. Veliki Poglavica je odavno bio zabrinut, ali nikada ovoliko. Sve je bilo vlažno i imalo miris buđi i truleži. Stvari su blago počele da se raspadaju. Prvo jedno, pa drugo, pa treće pa četvrto. Jedno je vuklo drugo i potreban je bio jedan duži prekid odvratne mračne kiše, koja je sve uništavala.

Continue reading Velika Kiša i Sunce koje će se pojaviti i riješiti sve

Neki moji drugovi… vol. 1

Imam najrazličitije profile poznanika, drugara, prijatelja. Te kategorije se mijenjaju iz druženja u druženje jer, kao ni sve drugo, nisu u kamen uklesane. Ima ih od prestupnika do doktora nauka i male su nijanse u aspektima druženja sa svima njima. I totalno su izmiješane i isprepletene dobre i loše stvari. A te “titule” mi svakako nisu ni bitne, ali kapiram da vama jesu. Ovo je serijal o njima. Continue reading Neki moji drugovi… vol. 1

Tuš kao meditacija i reset

Mnogi tuš povezuju uglavnom sa održavanjem lične higijene, obavezom ili tako nečim dosadnim. Ne – tuširanje je čista meditacija. Higijena i završena “obaveza” su side effects. Bonus, gratis, dobit, kako volite. A sam proces uživanja dok glavu i/ili leđa masira mlaz tople vode je čist reset.

JUTRO – Budite se, još sanjate na putu do kupatila Continue reading Tuš kao meditacija i reset

Zašto želim prisustvovati Spark.me 2017?

Zima je proletjela, primiče se mjesec Maj, a svi znamo da je Maj sreća, sunce, radost i more. Pozitivna energija je na vrhuncu u ovom mjesecu a ako je još uspijete pretočiti u kreativnu i iskoristiti konstruktivno – tim bolje za vas i sve oko vas.

Zadnji vikend Maja, tradicionalno od 2013-te, je rezervisan za najradosniji praznik online populacije (pozdrav kolege!) – Spark.ME konferenciju, miks poslovnih inovacija i digitalnih dostignuća. Kao što rekoh – sreća, sunce, radost i more. I Wi-Fi, razumije se.

Baza je Budva, Continue reading Zašto želim prisustvovati Spark.me 2017?

Novi trotoari u Bloku 5 i je li moguće da je to toliko komplikovano izvesti?

Gledam svakodnevno izradu novih trotoara oko Bloka 5 i prisjećam se rečenice mog drugara građevinca Đuke kako su naši majstori dobri do 80% radova, a onih 20% finih finalnih ne mogu odraditi jer jednostavno to ni “ne vide”. Nemaju osjećaj za filing, šta li. Ti senzori su im pocrkali u softveru i nikad ih neće sanirati. Nije big dil, rekli bi neki, ali zapravo i jeste jer Continue reading Novi trotoari u Bloku 5 i je li moguće da je to toliko komplikovano izvesti?