Način

Bole me trenuci. Velike boli ne smem da izgovorim glasno. Ako ih izgovorim, nerazumevanja prožeta normalnom životnom sebičnošću u najmanju ruku zbog neshvaćenosti biće prećutane.

Život je prepun takvih trenutaka. Jedna od veličina je prećutati ih i delovati na sagovornika kao da taj trenutak ne postoji u tebi. Prođe trenutak, ali se raspši u milion delova i ostavi posledice u tebi, jer nisi uspeo da ga izraziš. Iz momenta u momenat ostavlja ožiljke po telu, koje grčevito pokušavaš da zadržiš prisutnim.

Čovek je kao bubašvaba, navikne se vremenom na sve. Ali telo trpi posledice onoga protiv čega se bori dok ne shvati da treba da nauči Sa čime se bori. Razlika protiv čega i sa čime je ogromna. Boriti se Protiv, stvara Bes. Boriti se Sa, stvara Tugu. I jedno i drugo jeste Život.

Spoznati to i primeniti u realnost, jeste umetnost, koju moraš, hteo ne hteo da živiš onako kako moraš. Niko to ne zahteva, ali se u jednu ruku podrazumeva. Ne pitaju da li hoćeš, niti kako umeš, samo se prosto podrazumeva da možeš.

Umor je posledica tvog pokušavanja da istraješ u svojoj zamisli. Opet niko nije kriv što si ti tako zamislio. Tvoj teret je tvoj krst i tvoj odabir.

Nađi način. Koliko god da živiš u tom pokušaju, vredi tvog budućeg, željno iščekivanog Mira. Taj unutrašnji Mir koji je negde na kraju sage, životom izazvane, pokazuje se makar na obrise.

Prepoznaćeš ga onda, kada stvarno počneš da dišeš, a disaćeš onda kada prepoznaš svoj Mir.

Jednokratne nepristojnosti

Ulazim u prodavnicu. Planiram osrednju nabavku. Rafovi zgusnuti, ljudi jure između, češući se jedni o druge. Ne volim slepljivanje, znojave dlanove, ljudske zadahe na vratu u redu za kasom.

Dok kružim tako, pokušavajući da pronađem potrebno, čekam na svakom drugom rafu isturenu zadnjicu izvesne gospođe koja razmešta artikle od kojih je odustala ili starijeg gospodina koji je začitao sitna deklaracijska slova smeđeg šećera na sred uskog prolaza… i trudim se da se prethodno vezani želudac u čvor ne razveže i ne pospe malo svoje kiseline po tim jednokratnim nepristojnostima.

Uspela sam nekako da se dokopam pozamašnog reda do kase, a da pri tome uredno sačekam završetak svakog oslobodilačkog ponašanja, opšte grabeži preko glave, guranja i ćaskanja ispred fižidera sa mesom. Trenutak kasnije, natapirana gospođa svoje srednje dobi, u pretesnoj ciklama trenerci, naravno uredno došeta do gospodina sledećeg na redu, ispred kase i poče da zeva u njegovu korpu. Istog momenta, skrenula sam pogled, pokušavajući nasilno da uključim “mute” u mozgu. Ne moram da spominjem motive dotične gospođe, logično je, žuri joj se i ima SAMO par artikala u rukama.

Nisam želela da opisujem već dobro poznate situacije, koje daleko prelaze jednokratnost, nego da konstatujem, da se nikada neću navići na nepristojnost koji je masovno prisutan na svakom koraku, bilo da ste u supermarketima ili u zvaničnim institucijama. Čini mi se da je toliko narastao broj konzumenata te pošasti, da postade zarazna. Prenosi se genima zaraženih, a širi se vaspitanjem.

Inficirani imaju potrebu da se slepljuju, da se dodiruju neprekidno svojim znojavim dlanovima i zavidno bacaju okolo zaražene poglede i komentare. Napadaju me njihovom mnogobrojnošću, jer je tad Nepristojnost na vrhuncu. Ukoliko si mu izložen, ili će te neminovno okupirati nesnosni osećaj sramote u ime te, osobe-kliconoše, ili ćeš jedva suzdržati gore pomenutu kiselinu iz želuca, koja peče ako je ne ispovraćaš.

Pakost ove bolesti je što ne ubija zaražene, već one, lepo vaspitane, one kojima su geni i vaspitanje čisti, ali su prinuđeni da žive u kontaminiranoj zoni. Život među zaraženima polako ubija fino vaspitani organizam kroz svakodnevnicu, kroz komšiluk, prodavnice, kroz osnovne institucije.

Ako odbrambeni mehanizam, zvani “Briga me” i uspe u prodavnici, teško uspeva na poslu, u obdaništu ili drugim mestima gde zadire u ličnost. Jedini način je premestiti svoj fino vaspitani organizam u manje kontaminiranu zonu.

Nažalost, broj mrtvih se nikada neće znati, a pandemijski se povećava.

Beg

Da li postoji način da pobegneš iz sopstvenog života na trenutak, kad ti je taj trenutak baš neophodan? Ne u smislu, ugasiš telefon, ne javljaš se nikome par sati, ne odeš na posao, uzmeš bolovanje…

Trenutak kada zatvoriš oči i odagnaš svaku negativnu misao kojom sam sebi štetiš, čini se nedostupan, neprijatno nedostižan. Pokušavajući da ga dosegneš, uhvatiš samo umor. Možda i ne treba da se izaziva. Možda samo treba da ustaneš i npr. budeš fizički na silu, aktivan. Nakon tih sat vremena telesnog umora, shvatiš kako postoji mogućnost da pozitivnije razmišljaš, bar na kraju tog teškog dana.

Istina je da je telesno malo zahtevniji napor, svaki put u nevreme, čini se. Toliko je zapravo jednostavno, da je u isto vreme i preteško, jer pored svega treba naći i vremena i volje za to.

To nije trajno rešenje, to je mikroskopski jednočasovni beg. Ako ustalimo recimo 3 puta nedeljno taj jednočasovni beg, spajamo tri sata nedeljno. Čini se malo, ali kontinuitet razvija telesno pamćenje. Bolje i tri sata nedeljno bega, nego se celoživotno ni tu mrvicu ne pomaknuti iz glave.

Sem toga što će telo tome biti zahvalno, biće i psihičko zdravlje. Bar taj trenutak, bar tih sat vremena u par dana bega, isključivanja svega što ima veze sa psihičkim, emotivnim, daje oduška telu da bi imalo snage za borbu sa životom i svim okolnostima na koje ne možemo da utičemo i ne zavise od nas.

Tu ne dotičem telesne bolesti na koje isto, u mnogim slučajevima ne možemo da utičemo. Govorim o psihičkom naporu da iskra pozitivnosti bude izazvana u momentima kada nam se to čini daleko. Naročito je tada teško izazvati telo na napor, a to je sigurno jedini momentalni način da se beg o kome govorim zapravo desi mozgu.

Zato mislim da postoji mogućnost ne prepuštati stvari slučaju i ne utupljivati se u lako dostupne nepremostivosti, ako smo dovoljno svesni da je taj jednostavan način zapravo način, iako se ne čini da jeste.

Jaz

Nekad je mirenje sa situacijom najbezbolnije. Pitanje je koliko je izdrživo? Pomiriš se sa mozgom i tako je najpametnije. Prostor koji ostane nedorečen i neprimećen da je ostao, vraća se s vremena na vreme i podseti te da je pomirenje sa mozgom samo gurnuto pod tepih. Neka druga sila to kontroliše.

Koliko život može biti direktan, toliko može biti i diskretan. U tim diskretnim trenucima, tera te da mislis, činiš, radiš i postupaš ispravno.

Međutim, nametne ti u nekom trenutku skoro neprimetan jaz između onoga što si mislio da je ispravno i onoga što osećaš da je ispravno. Toliko je tanka linija, a toliko dubok i bolan jaz između ta dva, da se logično okrećeš onome što misliš da je ispravno.

Koliko razvoda, otkaza, neprijateljstava mogu nabrojati izazvanih tom situacijom? Nedovoljno mnogo da na prste jedne ruke nabrojim one koji su time napravili loš potez. Zapravo su bili u pravu.

Ljudi koji se okrenu ka tome, iz pobuda okretanju ka onome što osećaju, zapravo ne greše, ali da pri tome to nisu sebične pobude, nego realne, bez obzira što se zasnivaju na osećaju.

Osećaji nekada mogu biti okidač za zapravo, krajnje zdravorazumsko razmišljanje. Mnogi ne dođu do tog kraja. Na kraju svih krajeva se pitaju ipak, zašto su sve vreme bili suptilno ili manje suptilno nezadovoljni, recimo poslom, a imali su prilika da ne budu?

Krajnji odgovor je u svakom od nas, pojedinačno. Vreme ne čeka, a u njegovom proteku su izbori sve manji.

Da li ćeš neki od tih izbora zapravo iskoristiti, lepota je života i to ako ih primetiš i poneseš se njima. Pakost tog istog života je, ako odbiješ da ih vidiš, jer onda ni nemaš priliku da imaš priliku.

Mreža u koju se upletemo sami

Jel se prepoznaješ? Gde si? Jel si u mislima tu gde živiš? Šta zamišljaš da si?

Ne smem više da pitam. Osećam se da ne znaš. Ne znam, dok se ne upoznaš, dok se ne upoznamo, jer i ja isto ne znam. Život nam da jedan trenutak da se upoznamo, a ostavlja nam taj mali momenat da se prepoznamo. Da li ćemo se prepoznati stvar je izbora i snage da promenimo kolotečinu na koju smo navikli.

Ta kolotečina je sve što znamo, jasno je. Da li ćeš me čuti šta pričam, stvar je percepcije. Najteže je menjati ono na šta smo navikli i razumem da je tako.

Pomirljivo ću pustiti život da traži konce i plete mrežu. Nemam više snage da, pokušavajući da budem pauk, na kraju ispadnem pojeden plen.

Ostajem senka koja postoji sa svojim načinom percepcije, takvom kakva jeste. I ja sam izgubljena u prostoru i vremenu, u vrednostima i izborima, ali ne posustajem. Ne priklanjam se kolotečini koja pravi privid.

Znam da su ljudi teški

Retki su oni koji preispituju sebe. Znam da težimo da budemo bolji u odnosu na ono što nam se nudi. Ali je nekad lakše prihvatiti ono što se nudi u odnosu na ono što nam treba.

Prihvati ono što ti treba, iako je ono što misliš da ti treba, teže. Zapravo, ne bi trebalo da bude. Stvar je izbora da ti bude lakše, ali je teže to ostvariti.

Pažnja, pažnja!

Logično je da ne možemo sa bilo kim biti i u prostoriji, a kamo li deliti vreme, osećanja, život.

Osobe, koje na bilo koji način puštaš u život, kvalitetne su , na neke svoje načine. To su obično kvaliteti koji ti u početku prijaju. Normalno je da se svako pokazuje najbolje što ume, kako bi ti kupio pažnju.

Koliko ćeš dugo gledati, a ne videti, ili videti, zavisi od tvoje perspektive. I kad se najviše potrudiš da ne gledaš kroz svoju prizmu, shvataš u nekim momentima, da jednostavno, posle nekog vremena više nemaš snage, a ni strpljenja da gledaš.

To je iz razloga što sa nečijim manama, koje se prikazuju vremenom, jednostavno ne umeš. Nije da nećeš, ne želiš ili ih ne trpiš, već jednostavno ne umeš. Toliko se kose sa tvojim viđenjem sveta, života, vaspitanja i načinom bivstvovanja da ne umeš da pronađeš onu kariku koja će umeti da ih toleriše.

Ako previše uključiš svoje psihičke resurse, vremenom će ti telo posustati, jer je upravo ono bilo okidač koji je rekao – Skloni se odatle! Nećeš uspeti. Neću ti dati da uspeš!

Čak ako i to prenebregneš i daš vreme i energiju, telo će se samo pobuniti posle dovoljno godina ulaganja. Posustaće i reći će ti da ipak moraš da se skloniš. Prirodno je to, bez obzira na već godinama stečena osećanja prema toj osobi.

Tada nastaje pakao fizičke netrpeljivosti, koji se kosi sa psihičkim opravdanjima i preispitivanjima u šta smo gledali i šta smo videli tada dok smo gledali.

Telo je samo reklo, u početku svih početaka, kada je osetilo da ne ume sa tim manama. To što smo mi davali šanse, pravili projekcije i pokušavali, telo nije krivo, jer je ono samo pratilo znake pored puta, koje mozak nije želeo da prepozna.

U tim situacijama, najbolje je pronaći način da se skloniš, koliko god bilo bolno, jer povratka nema. Ali, skloni se, samo ako si siguran da si još tada u prošlosti čuo svoje telo, a nisi ga poslušao.

Kompleksnost situacije je evidentna, kao i jednostavnost neslušanja organizma, koji nas sam vodi i kažnjava, ako ga u početku ne poslušamo.

Izbor je na nama

Ili ćeš zaštititi tu osobu, sa čijim manama ne umeš, tako da izgubiš sebe, ili ćeš se skloniti za dobrobit oboje.

Ljudi

Šta se dešava sa ljudima? Ovaj nakaradni sistem vrednosti napravio je vremenom razmažene ljude. Kako?

Ne razumem. Mnogo se mučiš za dobro, a loše se samo desi i opet si razmažen. Kakva je to percepija? Kojom se logikom u toj razmaženosti krećeš, ako nemaš ničim potkrepljen cilj?

Nažalost, ljudi su vrlo tvrdokorni u svom načinu razmišljanja, bez obzira na posledice. I slepo idu tim putem, njima ispravnim.

I tako se ljudi u tome sa ljudima snalaze. Na kraju oni koji imaju i malo mozga, ako se ne pronadju sa istomisljenicima ostaju sami.

Kompromisu nažalost nema mesta. Koliko god da se trudiš, čak i pomirljivo, nema mesta. Razbolećeš se. Nepopravljivo je.

I onda, kada se okreneš sebi, sebičan si i društveno neprihvatljiv iako je tvoja sebičnost mnogo manja nego gore pomenuta, njihova.

Svi smo isti ljudi, u istom sistemu, u istom civilizacijskom levku. I čemu onda drame? Samo treba skupiti hrabrost.

Šta je hrabrost naspram surovog života koji ne pita da li je imaš?

Molim za samo malo srednjevekovnog osvešćenja. Ne ukupnog, ne stvarnog. Molim za samo mrvicu one iskonske snage da nešto mora jer je tako da mora, bez preispitivanja. To je život.

Ljubav i sve njene polovine

Bila jednom jedna ljubav koja je čekala svoju polovinu decenijama. Lutala je brdima, poljima, livadama, obilazila kuće, konje, drveće, ljude, pronalazila razna zanimljiva mesta, skrivala se, otkrivala, ali je stalno put navodio dalje i dalje.

U nekim momentima, naletala je na razne polovine, misleći da je njena, ali je život razuveravao stalno, nekada pre, nekada kasnije. Nije gubila nadu, da će je pronaći, te je uporno hodala ne posustajući.

Na divnim predelima zadržavala se duže, kamenjare i stepe prelazila je brzo, jureći za velikom vodom. Usput se saplitala i padala i pokušavala, ali je velika voda nekim čudom sve dalje bila.

Jedne jeseni, stigla je u daleku, daleku zemlju, gde ugleda svoju polovinu. Zatrča se, obradova i ulete u zagrljaj toliko dugo očekivan, da se istopi u milion sitnih delova. Međutim, spotače se o kamen, siv i surov, te je morala da zastane.

Zagledala se u tu veliku vodu kojoj je težila. Nije joj delovala više toliko veliko, kako se nadala. Jeste lepa, jeste da privlači svim svojim snagama, ali je samo lepa. Da li je ta polovina zapravo polovina?

U pitanjima je prošlo vreme i u tom vremenu izgubila je mogućnost da sazna istinu u svemu tome. Odustala je.

Gde su te polovine? Jel’ postoje? Ili jedna, ta, koja bitiše negde tu ili dalje?

Nije prestala da je traži. Verovatno će samu sebe onesposobiti tražeći je, sve umornija da joj priđe i ponudi joj piće i čašicu ragovora, da se upoznaju.

Traženje

Probudila se jednoga jutra, pokisla negde u travi. Nije znala kako se tu našla. Pokušala je da otvori oči, ali je dašak sunca zakači i pokuša da je osuši. Kapi svuda po telu nisu pružile otpor i ostadoše na njoj.

Postavljala je sebi pitanja. Mučila je njena, nazovi sudbina, koja je ostavila tu, u predivnom ambijentu, a tako neiskorišćenom, da ni sama nije mogla da ga upotrebi. Odavno je shvatila da ne treba biti sama, na tom mestu, obasutom zelenilom, krajičkom oka posmatranom, osuđivanom do iznemoglosti, jer je nepripadnost ostajala nepromišljeno u njenoj biti na tom mestu.

Dašak vetra je u nekom momentu pokrenu i u isto vreme pomeri centimetar dalje, na slično mesto. Upravo ta sličnost mesta u sličnoj situaciji, sa sličnim okolnim ljudima nagna je da, umesto da se usprotivi, nažalost učini da se ukopa još dublje u postojeći položaj.

Opet pitanja, opet osuđujući prolaznički svebrižnički neuspeli pokušaji izbavljenja koji su je samo ukopavali u mestu.

Najednom, zasta čovek i zapita se, stojeći na mostu, posmatrajući predivan zeleni predeo, okružen drvećem: „Zašto ovu kesu bačenu i izgaženu, neko nije sklonio?“ Ne zapita se, u trenutku, da li je mesto na kojem se nalazi, tako nepristupačno, a tako predivno u isto vreme, u stvari mesto gde je zalutala, ne želeći to.

Nekada nas i izbori koje pravimo dovedu na mesto na koje ne pripadamo i osećamo se kao zalutalo đubre koje niko neće da pomeri. Nekada i nemamo snage, da se pomerimo iz situacije u kojoj se nalazimo.

Onda ostanimo kese, koje kvare ambijent i trn su u oku namernim prolaznicima kroz naš život.

A u stvari, niko i ne pita da li imaš snage

Niti ti ko, do sebe samog može veću potporu pružiti da utičeš na vetar, da te pomeri, da ne kvariš svojim pogrešnim odlukama koje do sada nisi video, lep amijent koji ti se zapravo pruža.

Možda

Da, sve je u redu, kad me pitate, a u sebi mislim, marš svi od mene. Znam da me ne držite, ali svejedno želim da me ostavite na miru.

Pokušala sam da se izolujem, tako što su me većinom izolovali roditelji od toga, dok su uspevali. Kasnije, logično, osposobila sam se i ukapirala Continue reading Možda