budzak.me blog

Beg

Da li postoji način da pobegneš iz sopstvenog života na trenutak, kad ti je taj trenutak baš neophodan? Ne u smislu, ugasiš telefon, ne javljaš se nikome par sati, ne odeš na posao, uzmeš bolovanje…

Trenutak kada zatvoriš oči i odagnaš svaku negativnu misao kojom sam sebi štetiš, čini se nedostupan, neprijatno nedostižan. Pokušavajući da ga dosegneš, uhvatiš samo umor. Možda i ne treba da se izaziva. Možda samo treba da ustaneš i npr. budeš fizički na silu, aktivan. Nakon tih sat vremena telesnog umora, shvatiš kako postoji mogućnost da pozitivnije razmišljaš, bar na kraju tog teškog dana.

Istina je da je telesno malo zahtevniji napor, svaki put u nevreme, čini se. Toliko je zapravo jednostavno, da je u isto vreme i preteško, jer pored svega treba naći i vremena i volje za to.

To nije trajno rešenje, to je mikroskopski jednočasovni beg. Ako ustalimo recimo 3 puta nedeljno taj jednočasovni beg, spajamo tri sata nedeljno. Čini se malo, ali kontinuitet razvija telesno pamćenje. Bolje i tri sata nedeljno bega, nego se celoživotno ni tu mrvicu ne pomaknuti iz glave.

Sem toga što će telo tome biti zahvalno, biće i psihičko zdravlje. Bar taj trenutak, bar tih sat vremena u par dana bega, isključivanja svega što ima veze sa psihičkim, emotivnim, daje oduška telu da bi imalo snage za borbu sa životom i svim okolnostima na koje ne možemo da utičemo i ne zavise od nas.

Tu ne dotičem telesne bolesti na koje isto, u mnogim slučajevima ne možemo da utičemo. Govorim o psihičkom naporu da iskra pozitivnosti bude izazvana u momentima kada nam se to čini daleko. Naročito je tada teško izazvati telo na napor, a to je sigurno jedini momentalni način da se beg o kome govorim zapravo desi mozgu.

Zato mislim da postoji mogućnost ne prepuštati stvari slučaju i ne utupljivati se u lako dostupne nepremostivosti, ako smo dovoljno svesni da je taj jednostavan način zapravo način, iako se ne čini da jeste.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *