budzak blog

BRAK – životni put ili stranputica?

Od kada znamo za sebe velika većina nas teži da se, grubo ću se izraziti, „uparuje“. Rastemo u porodicama, skladnim od samog početka ili posle izvesnog vremena  rasturenim nažalost, na ovaj ili onaj način. Čini mi se da nam je od rođenja sliku sklada i mira podsvest utkala u viziju porodične idile. Daću slobodu sebi da izrazim mišljenje koje je pozitivno u vezi ove, pravno rečeno, institucije.

Sve počinje od izbora partnera, imam utisak. Danas je savremen čovek vrlo razmažen što se toga tiče u odnosu na naše stare, da ne kažem pretke, ali na njih mislim. Pogledajte koliko je lako, a u isto vreme preteško, naći za sebe osobu pored koje se možemo doživotno zamisliti. Da li nam savremena komunikacija otežava ili olakšava ovaj delikatan „posao“­?  Znamo li šta uopšte tražimo? Doživljavamo li sebe kao individue koje možemo zamisliti u odgovornoj budućnosti? Previše pitanja.

Imam utisak da smo olako shvatili ili uopšte nismo shvatili bitnost ovog životnog poziva

Obezvredjujemo istrajnost medjuljudskog odnosa. Veze nastaju, raskidaju se, brakovi se sklapaju i razvode brzinom svetlosti. Pogledajte kroz vreme koliko su brak i porodica zauzimali značajnije mesto u životima smrtnika. Iako su se putevi muškaraca i žena unapred ugovarali, bukvalno se shvatala sintagma „dok nas smrt ne rastavi“. Ljudi su se zapravo borili za to. Borili su se zbog svoje dece da lične i medjusobne unutrašnje demone prilagode. Pravili su ustupke i tamo gde im je teško zamislivo bilo mesta.

Danas, brzina i dostupnost svega što je na dohvat ruke čini da te snage i borbe za održivosti samostalno donetog izbora nema. Manjak strpljenja budi u nama neku izopačenu vrstu samopouzdanja. Rezultat toga je bekstvo od bilo kakvog napora da se ljubav koju smo možda nekada i osećali održi. Ne kažem da treba trpeti svakakve torture – nemojte me pogrešno shvatiti. Ali ne treba svaku minimalnu prepreku na koju naiđemo shvatiti kao nepremostivost i torturu.

Ne treba odustajati prerano, prelako i sebično tražiti nešto što možda i ne možemo dostići niti pronaći jer ni sami sebe nismo doveli do tačke razuma u kojoj shvatamo šta tim i zajednica znači.

Nije mi jasna, sad već činjenica, da parovi tako lako kažu „sudbonosno da“, a da pritom isto tako lako odustaju od istog, krijući se iza samostalnosti koja u emotivnom smislu može značiti samo samoću i umor. Loši brakovi se sklapaju na prečac i ne razmišlja se o posledicama. Žuri se u taj status kao da ispunjavamo nametnutu obavezu. Ogradjujem se od psihičkog i fizičkog nasilja koje se mora prekinuti ako do toga dodje, jer to i nije tema ovih mojih napisanih redova.

I ovde se vraćamo na rečenicu da sve počinje izborom partnera. To je misija koja uz dosta napora i istrajnosti jedino može doneti onu porodičnu idilu koju sigurna sam, svako od nas želi. Neće dete popraviti odnos izmedju dve odrasle osobe; dete koje iste te dve odrasle osobe dogovorom i ljubavlju treba da „izvedu na put“.

Snaga porodice nije fraza koja će nas opaliti po glavi i desiti se nenadano. Ona se gradi iz dana u dan i nosi sa sobom svakominutni rad na sebi zarad boljitka u zajednici koja život znači.

7 thoughts on “BRAK – životni put ili stranputica?”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *