Traženje

Probudila se jednoga jutra, pokisla negde u travi. Nije znala kako se tu našla. Pokušala je da otvori oči, ali je dašak sunca zakači i pokuša da je osuši. Kapi svuda po telu nisu pružile otpor i ostadoše na njoj.

Postavljala je sebi pitanja. Mučila je njena, nazovi sudbina, koja je ostavila tu, u predivnom ambijentu, a tako neiskorišćenom, da ni sama nije mogla da ga upotrebi. Odavno je shvatila da ne treba biti sama, na tom mestu, obasutom zelenilom, krajičkom oka posmatranom, osuđivanom do iznemoglosti, jer je nepripadnost ostajala nepromišljeno u njenoj biti na tom mestu.

Dašak vetra je u nekom momentu pokrenu i u isto vreme pomeri centimetar dalje, na slično mesto. Upravo ta sličnost mesta u sličnoj situaciji, sa sličnim okolnim ljudima nagna je da, umesto da se usprotivi, nažalost učini da se ukopa još dublje u postojeći položaj.

Opet pitanja, opet osuđujući prolaznički svebrižnički neuspeli pokušaji izbavljenja koji su je samo ukopavali u mestu.

Najednom, zasta čovek i zapita se, stojeći na mostu, posmatrajući predivan zeleni predeo, okružen drvećem: „Zašto ovu kesu bačenu i izgaženu, neko nije sklonio?“ Ne zapita se, u trenutku, da li je mesto na kojem se nalazi, tako nepristupačno, a tako predivno u isto vreme, u stvari mesto gde je zalutala, ne želeći to.

Nekada nas i izbori koje pravimo dovedu na mesto na koje ne pripadamo i osećamo se kao zalutalo đubre koje niko neće da pomeri. Nekada i nemamo snage, da se pomerimo iz situacije u kojoj se nalazimo.

Onda ostanimo kese, koje kvare ambijent i trn su u oku namernim prolaznicima kroz naš život.

A u stvari, niko i ne pita da li imaš snage

Niti ti ko, do sebe samog može veću potporu pružiti da utičeš na vetar, da te pomeri, da ne kvariš svojim pogrešnim odlukama koje do sada nisi video, lep amijent koji ti se zapravo pruža.

Zaboravljanje

Pamtim momenat kad sam počela da zaboravljam. Pamtim ga, jer je memorija počela da se prazni. Ono što znam je, da je zaboravljanje produkt preopterećenosti. Kaže Vikipedija, proces zaboravljanja je od efikasnog značaja za korišćenje memorije.

Pokušavam da se setim običnih, svakodnevnih, epizodnih stvari i nekad ne uspevam. Počnem rečenicu Continue reading Zaboravljanje

Pohvala nestrpljivosti

Kada bi nestrpljivost bila entitet za sebe, mogla bi se hvaliti da je, od svoga nastanka do pamtiveka mnogo ljudskih misli uzalud potrošila, mnogo osećanja izazvala, mnogo bolesti prouzrokovala.

Često se trudi da mi bude najbolji prijatelj. Može se pohvaliti time da je brzina infiltriranja u ljudski mozak jedna od njenih Continue reading Pohvala nestrpljivosti

Trenuci se mere udisajima

Život se sastoji vremenski od mnogo trenutaka. Koliko njih će biti vredni pažnje zavisi od psihoemotivnih faktora.

Ne postoji definicija trenutka, sem da je izraz za jedinicu mere. Ne postoji definicija momentne emocije, a svakako znamo da je ima i to ne jedna, već sijaset, u zavisnosti od samog trenutka.

Trenutak kad uhvatite nečiji pogled Continue reading Trenuci se mere udisajima

Zašto želim da prisustvujem na Spark.Me 2018?

Hladno je i kišno. Standardna vremenska prognoza ovih dana. Kako većina ljudi ne voli da im nije baš udobno i prijatno, vjerujem da je meteoropatija standardna dijagnoza svima ovih dana. A naravno, od raspoloženja zavisi i vaš opšti učinak. Na poslu, u slobodnim aktivnostima, svuda.

Nema vam druge nego da primijenite vođenu meditaciju. Tačan naziv za takvu aktivnost Continue reading Zašto želim da prisustvujem na Spark.Me 2018?

Zašto je City Kvart i dalje tabu mnogim Podgoričanima?

Sjedim u kafeu i pišem tekst. Prijatno je, lijepo i udobno, fini drveni stolovi, muzika lagana, neki Los Machucambos. Nisam ih čuo još otkad sam zadnji put tu kasetu pokrenuo. Eno mi je još doma, zdrava, čitava i nerazmagnetisana.

Toplo je, iako je napolju pakao od hladnoće, kiše i vjetra. Ili raj, kako ko voli. Osoblje je prijatno i fino, poprilično transparentno a kafa je bez greške. Radi za sve pare. A kad smo već kod para Continue reading Zašto je City Kvart i dalje tabu mnogim Podgoričanima?

Emotivne percepcije, kuda s njima i kako?

Kada se dve ljudske percepcije životom i situacijama spoje, postavljam pitanje: da li se tada spajaju u jednu zajedničku emotivnu percepciju, ili se jedna od njih transformiše u ovu drugu?

Najgore je da ne razgovaraju. U tim ćutljivim vremenima jačaju zasebno. Udaljavaju se i postaju percepcije za sebe. Vide se, tu su jedna pored druge, ali su im pogledi Continue reading Emotivne percepcije, kuda s njima i kako?

Mogli bi lagano da naučite da svirate gitaru – za mjesec dana

E sad kad ste pročitali ovaj naslov sigurno mislite ma daj, kako za mjesec dana, to je teško, nije džaba muzička škola 6 godina niža plus pripremni, pa tek onda imaš osnove neke pa onda srednja muzička, pa možda i akademija… Mada ima i onih koji bi rekli šta mjesec dana – 4 sata (pozdrav Timu Ferris-u). Lijepo je imati pozitivan pristup i motivaciju, priznajem.

Kako sam imao raznih slučajeva kod drugara Continue reading Mogli bi lagano da naučite da svirate gitaru – za mjesec dana

Tuš kao meditacija i reset

Mnogi tuš povezuju uglavnom sa održavanjem lične higijene, obavezom ili tako nečim dosadnim. Ne – tuširanje je čista meditacija. Higijena i završena “obaveza” su side effects. Bonus, gratis, dobit, kako volite. A sam proces uživanja dok glavu i/ili leđa masira mlaz tople vode je čist reset.

JUTRO – Budite se, još sanjate na putu do kupatila Continue reading Tuš kao meditacija i reset

Novi trotoari u Bloku 5 i je li moguće da je to toliko komplikovano izvesti?

Gledam svakodnevno izradu novih trotoara oko Bloka 5 i prisjećam se rečenice mog drugara građevinca Đuke kako su naši majstori dobri do 80% radova, a onih 20% finih finalnih ne mogu odraditi jer jednostavno to ni “ne vide”. Nemaju osjećaj za filing, šta li. Ti senzori su im pocrkali u softveru i nikad ih neće sanirati. Nije big dil, rekli bi neki, ali zapravo i jeste jer Continue reading Novi trotoari u Bloku 5 i je li moguće da je to toliko komplikovano izvesti?