Ručak za dvoje

Kažu ljudi da je dobro plakati. Trenutno osetiš olakšanje ali se, čini mi se, posle bezmalo dva dana nakupi opet ista, ako ne i veća tenzija koja puni oči suzama, kao pri primljenom udarcu u nos, samo što udarca nema.

Da li se stvarno telo „prazni“ tako, ili duša preplavljena sakupljanjem otrova pokušava da izbaci đubre? Jedini način da se Continue reading Ručak za dvoje

Vožnja jutrima

Lepotu jutra treba sebi priuštiti makar jednom u par meseci. Lepota koja se nedri izlaskom sunca budi najfinija osećanja, najtananije misli.

Razmišljajući o dočekanim jutrima, shvatam da se tu percepcija razlikuje od percepcije u probudjenim jutrima. Dočekana jutra su teža, sumornija, pritisnuta vrtlozima ozbiljnih Continue reading Vožnja jutrima

Paradoks životnog dostignuća

Ceo život težimo sebi. Nalazimo prijatelje koji nam pašu, ljubavnike koji nam pariraju, posao koji nam je odgovarajući iole. Da li odmeravamo snage sa samim sobom?

Paradoks je sveprisutan, zato što uporno suprotno grlimo i pokušavamo da skućimo. Bilo posao po mogućnosti, bilo osobu, bilo situaciju Continue reading Paradoks životnog dostignuća

Odgovorna pitanja i odgovori na njih

I kada je sve u redu, iskradu se neka neobjašnjiva osećanja s vremena na vreme koja vuku neku setu sa sobom. Ne smeš potpuno da ih osvestiš jer otvaraš pandorinu kutiju razmišljanja.

Zabole duboko, tada kada se nesvesno osveste sama po sebi. Ponekad iščačkaš, kao razumeš razlog zbog čega si to sebi uradio i onda alchajmerovski zaboraviš, a ipak suštinski Continue reading Odgovorna pitanja i odgovori na njih

Pohvala nestrpljivosti

Kada bi nestrpljivost bila entitet za sebe, mogla bi se hvaliti da je, od svoga nastanka do pamtiveka mnogo ljudskih misli uzalud potrošila, mnogo osećanja izazvala, mnogo bolesti prouzrokovala.

Često se trudi da mi bude najbolji prijatelj. Može se pohvaliti time da je brzina infiltriranja u ljudski mozak jedna od njenih Continue reading Pohvala nestrpljivosti

Ulica – kuća naroda

Kolektivno stanje svesti u Srbiji može se videti po nekim, da kažemo spoljnjim, primetnim, svakodnevnim situacijama. Saobraćaj je jedan od odraza.

Nervoza na ulicama, gužva, pešačko izletanje i trčanje po asfaltu van pešačkog prelaza. Trčanja ima i po pešačkom prelazu, jer su vozači histeričnom vožnjom toliko preplašili pešake da se ne prelazi normalnom brzinom nego trčeći, još i klimnu glavom u znak zahvalnosti vozaču Continue reading Ulica – kuća naroda

Trenuci se mere udisajima

Život se sastoji vremenski od mnogo trenutaka. Koliko njih će biti vredni pažnje zavisi od psihoemotivnih faktora.

Ne postoji definicija trenutka, sem da je izraz za jedinicu mere. Ne postoji definicija momentne emocije, a svakako znamo da je ima i to ne jedna, već sijaset, u zavisnosti od samog trenutka.

Trenutak kad uhvatite nečiji pogled Continue reading Trenuci se mere udisajima

Zašto je City Kvart i dalje tabu mnogim Podgoričanima?

Sjedim u kafeu i pišem tekst. Prijatno je, lijepo i udobno, fini drveni stolovi, muzika lagana, neki Los Machucambos. Nisam ih čuo još otkad sam zadnji put tu kasetu pokrenuo. Eno mi je još doma, zdrava, čitava i nerazmagnetisana.

Toplo je, iako je napolju pakao od hladnoće, kiše i vjetra. Ili raj, kako ko voli. Osoblje je prijatno i fino, poprilično transparentno a kafa je bez greške. Radi za sve pare. A kad smo već kod para Continue reading Zašto je City Kvart i dalje tabu mnogim Podgoričanima?

Emotivne percepcije, kuda s njima i kako?

Kada se dve ljudske percepcije životom i situacijama spoje, postavljam pitanje: da li se tada spajaju u jednu zajedničku emotivnu percepciju, ili se jedna od njih transformiše u ovu drugu?

Najgore je da ne razgovaraju. U tim ćutljivim vremenima jačaju zasebno. Udaljavaju se i postaju percepcije za sebe. Vide se, tu su jedna pored druge, ali su im pogledi Continue reading Emotivne percepcije, kuda s njima i kako?

Biti ili ne biti – sam

Popularnosti tipa – i kada je u najvećoj gužvi, čovek je ustvari uvek sam – olako se izgovaraju, čini mi se. A toj istoj gužvi, odnosno društvu, događanjima, socijalizaciji se mahom teži. Na kraju uvek pričam i iz ličnog iskustva, kada vam život zalepi šamarčinu od koje se krvavi obraz nikada ne oporavlja, prvi instinkt je, bar moj bio, okružiti se ljudima, razmišljati o banalnostima, bežati.

Šopenhauer je to divno objasnio u jednoj rečenici: “Kao što je ljubav prema životu samo strah od smrti, Continue reading Biti ili ne biti – sam