Jaz

Nekad je mirenje sa situacijom najbezbolnije. Pitanje je koliko je izdrživo? Pomiriš se sa mozgom i tako je najpametnije. Prostor koji ostane nedorečen i neprimećen da je ostao, vraća se s vremena na vreme i podseti te da je pomirenje sa mozgom samo gurnuto pod tepih. Neka druga sila to kontroliše.

Koliko život može biti direktan, toliko može biti i diskretan. U tim diskretnim trenucima, tera te da mislis, činiš, radiš i postupaš ispravno.

Međutim, nametne ti u nekom trenutku skoro neprimetan jaz između onoga što si mislio da je ispravno i onoga što osećaš da je ispravno. Toliko je tanka linija, a toliko dubok i bolan jaz između ta dva, da se logično okrećeš onome što misliš da je ispravno.

Koliko razvoda, otkaza, neprijateljstava mogu nabrojati izazvanih tom situacijom? Nedovoljno mnogo da na prste jedne ruke nabrojim one koji su time napravili loš potez. Zapravo su bili u pravu.

Ljudi koji se okrenu ka tome, iz pobuda okretanju ka onome što osećaju, zapravo ne greše, ali da pri tome to nisu sebične pobude, nego realne, bez obzira što se zasnivaju na osećaju.

Osećaji nekada mogu biti okidač za zapravo, krajnje zdravorazumsko razmišljanje. Mnogi ne dođu do tog kraja. Na kraju svih krajeva se pitaju ipak, zašto su sve vreme bili suptilno ili manje suptilno nezadovoljni, recimo poslom, a imali su prilika da ne budu?

Krajnji odgovor je u svakom od nas, pojedinačno. Vreme ne čeka, a u njegovom proteku su izbori sve manji.

Da li ćeš neki od tih izbora zapravo iskoristiti, lepota je života i to ako ih primetiš i poneseš se njima. Pakost tog istog života je, ako odbiješ da ih vidiš, jer onda ni nemaš priliku da imaš priliku.

Mreža u koju se upletemo sami

Jel se prepoznaješ? Gde si? Jel si u mislima tu gde živiš? Šta zamišljaš da si?

Ne smem više da pitam. Osećam se da ne znaš. Ne znam, dok se ne upoznaš, dok se ne upoznamo, jer i ja isto ne znam. Život nam da jedan trenutak da se upoznamo, a ostavlja nam taj mali momenat da se prepoznamo. Da li ćemo se prepoznati stvar je izbora i snage da promenimo kolotečinu na koju smo navikli.

Ta kolotečina je sve što znamo, jasno je. Da li ćeš me čuti šta pričam, stvar je percepcije. Najteže je menjati ono na šta smo navikli i razumem da je tako.

Pomirljivo ću pustiti život da traži konce i plete mrežu. Nemam više snage da, pokušavajući da budem pauk, na kraju ispadnem pojeden plen.

Ostajem senka koja postoji sa svojim načinom percepcije, takvom kakva jeste. I ja sam izgubljena u prostoru i vremenu, u vrednostima i izborima, ali ne posustajem. Ne priklanjam se kolotečini koja pravi privid.

Znam da su ljudi teški

Retki su oni koji preispituju sebe. Znam da težimo da budemo bolji u odnosu na ono što nam se nudi. Ali je nekad lakše prihvatiti ono što se nudi u odnosu na ono što nam treba.

Prihvati ono što ti treba, iako je ono što misliš da ti treba, teže. Zapravo, ne bi trebalo da bude. Stvar je izbora da ti bude lakše, ali je teže to ostvariti.

Pažnja, pažnja!

Logično je da ne možemo sa bilo kim biti i u prostoriji, a kamo li deliti vreme, osećanja, život.

Osobe, koje na bilo koji način puštaš u život, kvalitetne su , na neke svoje načine. To su obično kvaliteti koji ti u početku prijaju. Normalno je da se svako pokazuje najbolje što ume, kako bi ti kupio pažnju.

Koliko ćeš dugo gledati, a ne videti, ili videti, zavisi od tvoje perspektive. I kad se najviše potrudiš da ne gledaš kroz svoju prizmu, shvataš u nekim momentima, da jednostavno, posle nekog vremena više nemaš snage, a ni strpljenja da gledaš.

To je iz razloga što sa nečijim manama, koje se prikazuju vremenom, jednostavno ne umeš. Nije da nećeš, ne želiš ili ih ne trpiš, već jednostavno ne umeš. Toliko se kose sa tvojim viđenjem sveta, života, vaspitanja i načinom bivstvovanja da ne umeš da pronađeš onu kariku koja će umeti da ih toleriše.

Ako previše uključiš svoje psihičke resurse, vremenom će ti telo posustati, jer je upravo ono bilo okidač koji je rekao – Skloni se odatle! Nećeš uspeti. Neću ti dati da uspeš!

Čak ako i to prenebregneš i daš vreme i energiju, telo će se samo pobuniti posle dovoljno godina ulaganja. Posustaće i reći će ti da ipak moraš da se skloniš. Prirodno je to, bez obzira na već godinama stečena osećanja prema toj osobi.

Tada nastaje pakao fizičke netrpeljivosti, koji se kosi sa psihičkim opravdanjima i preispitivanjima u šta smo gledali i šta smo videli tada dok smo gledali.

Telo je samo reklo, u početku svih početaka, kada je osetilo da ne ume sa tim manama. To što smo mi davali šanse, pravili projekcije i pokušavali, telo nije krivo, jer je ono samo pratilo znake pored puta, koje mozak nije želeo da prepozna.

U tim situacijama, najbolje je pronaći način da se skloniš, koliko god bilo bolno, jer povratka nema. Ali, skloni se, samo ako si siguran da si još tada u prošlosti čuo svoje telo, a nisi ga poslušao.

Kompleksnost situacije je evidentna, kao i jednostavnost neslušanja organizma, koji nas sam vodi i kažnjava, ako ga u početku ne poslušamo.

Izbor je na nama

Ili ćeš zaštititi tu osobu, sa čijim manama ne umeš, tako da izgubiš sebe, ili ćeš se skloniti za dobrobit oboje.

Ljudi

Šta se dešava sa ljudima? Ovaj nakaradni sistem vrednosti napravio je vremenom razmažene ljude. Kako?

Ne razumem. Mnogo se mučiš za dobro, a loše se samo desi i opet si razmažen. Kakva je to percepija? Kojom se logikom u toj razmaženosti krećeš, ako nemaš ničim potkrepljen cilj?

Nažalost, ljudi su vrlo tvrdokorni u svom načinu razmišljanja, bez obzira na posledice. I slepo idu tim putem, njima ispravnim.

I tako se ljudi u tome sa ljudima snalaze. Na kraju oni koji imaju i malo mozga, ako se ne pronadju sa istomisljenicima ostaju sami.

Kompromisu nažalost nema mesta. Koliko god da se trudiš, čak i pomirljivo, nema mesta. Razbolećeš se. Nepopravljivo je.

I onda, kada se okreneš sebi, sebičan si i društveno neprihvatljiv iako je tvoja sebičnost mnogo manja nego gore pomenuta, njihova.

Svi smo isti ljudi, u istom sistemu, u istom civilizacijskom levku. I čemu onda drame? Samo treba skupiti hrabrost.

Šta je hrabrost naspram surovog života koji ne pita da li je imaš?

Molim za samo malo srednjevekovnog osvešćenja. Ne ukupnog, ne stvarnog. Molim za samo mrvicu one iskonske snage da nešto mora jer je tako da mora, bez preispitivanja. To je život.

Ljubav i sve njene polovine

Bila jednom jedna ljubav koja je čekala svoju polovinu decenijama. Lutala je brdima, poljima, livadama, obilazila kuće, konje, drveće, ljude, pronalazila razna zanimljiva mesta, skrivala se, otkrivala, ali je stalno put navodio dalje i dalje.

U nekim momentima, naletala je na razne polovine, misleći da je njena, ali je život razuveravao stalno, nekada pre, nekada kasnije. Nije gubila nadu, da će je pronaći, te je uporno hodala ne posustajući.

Na divnim predelima zadržavala se duže, kamenjare i stepe prelazila je brzo, jureći za velikom vodom. Usput se saplitala i padala i pokušavala, ali je velika voda nekim čudom sve dalje bila.

Jedne jeseni, stigla je u daleku, daleku zemlju, gde ugleda svoju polovinu. Zatrča se, obradova i ulete u zagrljaj toliko dugo očekivan, da se istopi u milion sitnih delova. Međutim, spotače se o kamen, siv i surov, te je morala da zastane.

Zagledala se u tu veliku vodu kojoj je težila. Nije joj delovala više toliko veliko, kako se nadala. Jeste lepa, jeste da privlači svim svojim snagama, ali je samo lepa. Da li je ta polovina zapravo polovina?

U pitanjima je prošlo vreme i u tom vremenu izgubila je mogućnost da sazna istinu u svemu tome. Odustala je.

Gde su te polovine? Jel’ postoje? Ili jedna, ta, koja bitiše negde tu ili dalje?

Nije prestala da je traži. Verovatno će samu sebe onesposobiti tražeći je, sve umornija da joj priđe i ponudi joj piće i čašicu ragovora, da se upoznaju.

Disciplina umora

Šta je umor? Trpno stanje koje stvara osećaj umora ili isti osećaj koji uzrokuje trpno stanje?

Jedna od već sročenih definicija je da je umor prolazno psihofizičko stanje slabijeg funkcionisanja organizma koje je posledica dužeg i napornog rada. To bi trebalo da je spoljašnji aspekt. I za unutrašnji je neko već napravio red reči u rečenici koji kaže: „Na subjektivnom planu Continue reading Disciplina umora

One & Only Resorts Montenegro – prvi put u Evropi

Da li ste znali da se jedini One & Only brendirani resort u Evropi nalazi upravo u Crnoj Gori? Ostale (pre)luksuzne destinacije koje se mogu pohvaliti ovom prestižnom licencom se nalaze na Bahamima, Maldivima, Mauricijusu, Dubaiju, Južnoj Africi, Australiji i Los Kabosu. Zaslužna za to je svakako kompanija Azmont Investments sa svojim projektom Portonovi (opening 2017) u Bokokotorskom zalivu.

Prema Azmontovom planu, neće postojati destinacija na Mediteranu uporediva sa Continue reading One & Only Resorts Montenegro – prvi put u Evropi