budzak.me blog

Dobar, loš, gori, najbolji

„Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi – postali još gori.“ Naleteh skoro na citat Duška Radovića.

Šta znači stvarno postati bolji? Taj balans između poboljšanja i pogoršanja izgleda narušen na štetu boljitka. Neki ljudi recimo, težeći ličnom uspehu postaju gori a da o tome nemaju svest, već misle da napreduju. Napredovanju poboljšanja ljudi isprečila se sebičnost.

Možda je ključ u poštenju?

Evo skorašnje situacije u kojoj sam se našla. Očešah taksistu na parkingu po užasno kišnom danu. Izlazimo oboje iz svojih vozila, on me gleda, pita – Šta ćemo gospođo? – i ja mu dadoh svoj broj telefona. Taksista ode bez slikanja tablica, bez ikakvog dokaza o novonastaloj situaciji. Istog dana me je pozvao govoreći da je procenio majstor štetu na toliko i toliko, ja se nađoh sa njim, dadoh pare uz priznanicu i rastastmo se.

Jel’ sam ispala glupa? Neko bi rekao da, pošteno govoreći, jesam – a samo sam bila poštena i dala čoveku novac da sanira štetu za koju sam sama kriva. Nisam morala, mogla sam prosto da blokiram broj telefona i da ne razmišljam. Međutim, nisam mogla. Da li me ovaj postupak čini boljom ili me čini glupom i naivnom?

Vredi li postavljati pitanja sebi nakon datog novca, da li je taksistin majstor koji je procenio štetu bio pošten? I, ako jeste, zašto davati i minimum para za ogrebotinu koja nije slikana? Odgovore na ova pitanja nemam. I iskreno, ne postavljam ih sebi, jer znam da bih u istoj situaciji isto postupila činilo me to naivnom ili ne.

Tanka je granica između poštenja i gluposti i pitanje je da li bismo poštenom gluposti  težili poboljšanju sebe. Sa druge strane, ne razmišljati o svojim izjavama, postupcima i uticajima istih na druge ljude, definitivno nas vodi pogoršanju. Obrni-okreni dođemo do lošeg iskustva, jer i od lošeg ima gore pa i ovi loši ispadnu glupi prema još gorima.

I tako u nedogled. Pošteni glupi rađaju manje ili više iste, u zavisnosti od količine emotivnosti i empatije, dok ovi drugi rađaju isto gore ili lošije od sebe u zavisnosti od količine sebičnosti. Ciklus se beskonačno ponavlja.

U suštini, ostaje samo razmišljanje o odgovoru na pitanje „Da li bi ljudi mogli biti bolji?“ Duška Radovića, za koji je sam lepo dao odgovor, da nema konkretnog odgovora 🙂 .

2 thoughts on “Dobar, loš, gori, najbolji”

  1. I od loseg ima gore, pa i ovi losi ispadnu glupi prema jos gorima – mozda sam samo isfrustrirana, ali mene ovo uvek u takvim situacijama tesi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *