budzak.me blog

Jaz

Nekad je mirenje sa situacijom najbezbolnije. Pitanje je koliko je izdrživo? Pomiriš se sa mozgom i tako je najpametnije. Prostor koji ostane nedorečen i neprimećen da je ostao, vraća se s vremena na vreme i podseti te da je pomirenje sa mozgom samo gurnuto pod tepih. Neka druga sila to kontroliše.

Koliko život može biti direktan, toliko može biti i diskretan. U tim diskretnim trenucima, tera te da mislis, činiš, radiš i postupaš ispravno.

Međutim, nametne ti u nekom trenutku skoro neprimetan jaz između onoga što si mislio da je ispravno i onoga što osećaš da je ispravno. Toliko je tanka linija, a toliko dubok i bolan jaz između ta dva, da se logično okrećeš onome što misliš da je ispravno.

Koliko razvoda, otkaza, neprijateljstava mogu nabrojati izazvanih tom situacijom? Nedovoljno mnogo da na prste jedne ruke nabrojim one koji su time napravili loš potez. Zapravo su bili u pravu.

Ljudi koji se okrenu ka tome, iz pobuda okretanju ka onome što osećaju, zapravo ne greše, ali da pri tome to nisu sebične pobude, nego realne, bez obzira što se zasnivaju na osećaju.

Osećaji nekada mogu biti okidač za zapravo, krajnje zdravorazumsko razmišljanje. Mnogi ne dođu do tog kraja. Na kraju svih krajeva se pitaju ipak, zašto su sve vreme bili suptilno ili manje suptilno nezadovoljni, recimo poslom, a imali su prilika da ne budu?

Krajnji odgovor je u svakom od nas, pojedinačno. Vreme ne čeka, a u njegovom proteku su izbori sve manji.

Da li ćeš neki od tih izbora zapravo iskoristiti, lepota je života i to ako ih primetiš i poneseš se njima. Pakost tog istog života je, ako odbiješ da ih vidiš, jer onda ni nemaš priliku da imaš priliku.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *