budzak.me blog

Jednokratne nepristojnosti

Ulazim u prodavnicu. Planiram osrednju nabavku. Rafovi zgusnuti, ljudi jure između, češući se jedni o druge. Ne volim slepljivanje, znojave dlanove, ljudske zadahe na vratu u redu za kasom.

Dok kružim tako, pokušavajući da pronađem potrebno, čekam na svakom drugom rafu isturenu zadnjicu izvesne gospođe koja razmešta artikle od kojih je odustala ili starijeg gospodina koji je začitao sitna deklaracijska slova smeđeg šećera na sred uskog prolaza… i trudim se da se prethodno vezani želudac u čvor ne razveže i ne pospe malo svoje kiseline po tim jednokratnim nepristojnostima.

Uspela sam nekako da se dokopam pozamašnog reda do kase, a da pri tome uredno sačekam završetak svakog oslobodilačkog ponašanja, opšte grabeži preko glave, guranja i ćaskanja ispred fižidera sa mesom. Trenutak kasnije, natapirana gospođa svoje srednje dobi, u pretesnoj ciklama trenerci, naravno uredno došeta do gospodina sledećeg na redu, ispred kase i poče da zeva u njegovu korpu. Istog momenta, skrenula sam pogled, pokušavajući nasilno da uključim “mute” u mozgu. Ne moram da spominjem motive dotične gospođe, logično je, žuri joj se i ima SAMO par artikala u rukama.

Nisam želela da opisujem već dobro poznate situacije, koje daleko prelaze jednokratnost, nego da konstatujem, da se nikada neću navići na nepristojnost koji je masovno prisutan na svakom koraku, bilo da ste u supermarketima ili u zvaničnim institucijama. Čini mi se da je toliko narastao broj konzumenata te pošasti, da postade zarazna. Prenosi se genima zaraženih, a širi se vaspitanjem.

Inficirani imaju potrebu da se slepljuju, da se dodiruju neprekidno svojim znojavim dlanovima i zavidno bacaju okolo zaražene poglede i komentare. Napadaju me njihovom mnogobrojnošću, jer je tad Nepristojnost na vrhuncu. Ukoliko si mu izložen, ili će te neminovno okupirati nesnosni osećaj sramote u ime te, osobe-kliconoše, ili ćeš jedva suzdržati gore pomenutu kiselinu iz želuca, koja peče ako je ne ispovraćaš.

Pakost ove bolesti je što ne ubija zaražene, već one, lepo vaspitane, one kojima su geni i vaspitanje čisti, ali su prinuđeni da žive u kontaminiranoj zoni. Život među zaraženima polako ubija fino vaspitani organizam kroz svakodnevnicu, kroz komšiluk, prodavnice, kroz osnovne institucije.

Ako odbrambeni mehanizam, zvani “Briga me” i uspe u prodavnici, teško uspeva na poslu, u obdaništu ili drugim mestima gde zadire u ličnost. Jedini način je premestiti svoj fino vaspitani organizam u manje kontaminiranu zonu.

Nažalost, broj mrtvih se nikada neće znati, a pandemijski se povećava.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *