mad hatter

Mad Pride ili Priče o običnom ludilu

Vikend jutarnja kafa koja može trajati i do podneva, odvela me je od teme o mogućnosti da se doživi osećaj sličan orgazmu slušajući muziku, preko npr. slovenske mitologije do naslova Mad Pride. Mad Pride? Parada mentalno bolesnih.

Prva ovakva protestna šetnja organizovana je 1993. godine u Kanadi. Osnivač Pete Shaughnessy izvršio je samoubistvo neko vreme nakon. Ovakva organizacija je pokušaj osvešćivanja šire javnosti o uzrocima mentalnih destabilnosti, iskustvima onih koji su primorani da koriste sisteme zavoda za mentalno zdravlje kao i o problematici sve češćih samoubistava u svetu. Zalažu se za ukidanje upotrebe fizičke sile u psihijatrijskim ustanovama, kao i da pacijente po tabloidima prestanu nazivati ludacima, psihićima i slično.

Mentalna bolest je kao i svaka druga bolest nekog organa koji nije mozak. Podjednako je lako dobiti kao i upalu bešike, npr. Teško je odupreti joj se, naročito ako te strefi život i začas te „inficira“. Mentalna bolest može biti i nasledna, kao i milion drugih bolesti i ne možeš u majčinom stomaku birati šta će te zakačiti. Ljudi nemaju svest o tome. Ne razmišljaju u pravcu može se desiti i meni, nego se dešava samo u filmovima i tamo nekim drugim ljudima. Nisam sigurna koliko protestna šetnja može podići svest masi, ali i ne želim pričati o načinu podizanja svesti, a kamo li o vrstama Pride-ova.

Zamislimo kako je depresivnim, šizofrenim, opsesivno-kompulsivnim ljudima da se snađu u moru nerazumevanja, nipodaštavanja i surovosti društva. Dovoljno je izbegavanje. Čemu to? Toliko se strašnih stvari dešava, a narod, zaluđen šarenim reklamama stalno se zgražava iznova i iznova, a ne prestaje da gleda strahote. Ne razumem taj voajerizam. Ne razumem mu poentu, rečenice tipa: „Bože sačuvaj, ubio se“, a ne pomisle da je taj neko zapravo bio bolestan i da mu je bila potrebna nega kao i onom ko je umro od, lupam, upale pluća, kome ne sleduje „ Bože sačuvaj…“ u rečenici.

Ceo svet je jedan veliki Mad Pride, samo ironično posmatrano, cirkuska predstava mentalno bolesnih nacija. Pogledajmo ratove, šta su nego dokaz moći, sile i bogatstva. Nebitno je potpuno, da li je carinski, ekonomski, oružani rat.  Ponosno ubijanje žrtava zarad „viših ciljeva“. Zar to nije Ludost? S tim što ova Ludost nije organska, kao mentalne bolesti. Ludost je zavladala društvom i duhovno i sociološki. Naravno da ćemo skakati i pljuvati po ljudima koji svoju bolest ne mogu da sakriju i treba im nega i lečenje. Stubovi nosači života ljudi su potpuno izvrnuti.

Treba dati Ludosti reč, kao što je to učinio Erazmo Roterdamski u svojoj „Pohvali Ludosti“. Svetski Mad Pride čini da smo toliko ogrezli u golobalnoj bolesti da potpuno ne vidimo uzrok niti posledicu problema. Sebičnost, zloba i pohlepa nisu bolest, prirodno su stanje ljudskog organizma kod većine. Ta Ludost, zaposela je ceo svet, a mi joj se tako mirno prepuštamo da postaje način funkcionisanja.  Moja greška, prepustili smo joj se i već jeste način funkcionisanja.

Sad ću zvučati previše naivno, ali eto, možda je i bolje bolesnima zapravo, koji ne procenjuju sve opasnosti, koji žive lakomisleno, bez straha, kojima bolest daje iluziju sreće. Prava Ludost dolazi ljudima da ih podrži u neznanju, lakomislenosti i zaboravu patnji.

Ko je ovde normalan?

One thought on “Mad Pride ili Priče o običnom ludilu”

  1. Prva faza mentalnog zdravlja je samoizolacija od medija. Koliko tu ima omavolavažavanja problema ljudi sa mentalnim poremećajima, a u isto vreme uzdizanje političara na nivo genija,a oni boluju od još gorih mentalnih poremećaja. Ko što apisa: “Ko je ovde normalan?”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *