muko moja

Muko moja pređi na drugoga

Ljudi teže da te ščepaju za vrat i krenu da se žale – pritom ne mislim na prijatelje i bliske drugare, već na kasirke u prodavnicama, prolaznike koji te pitaju za pravac i završe rečenicu objašnjavajući ti kod koga su pošli, koliko se dugo nisu videli, razlog zbog koga su se tamo uputili. Tako se prazne!

Nažalost, u ovakvom rapidnom raspadanju sistema vrednosti, pljačkama i besparici sve češće i sa prijateljima vodimo razgovore o, blago rečeno, nedaćama koje nas more. Kostur društva, države – zdravstvo, prosveta i pravosuđe, ne da ne funkcionišu nego ne postoje.

Male plate, izrabljivanje, nemogućnost zaposlenja, volontiranja, sve preko veze i bez para naravno. “Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude.” Koja zemlja? Planeta Zemlja! Mladenović bi se prevrnuo u grobu da vidi dokle je stigla ova “kuća za svu našu decu”. Nego, vraćam se na temu.

U moru ovakvih užasa, nesnalaženja, kopanja, grebemo da nađemo mesto u granicama ove nedržave. Preteško je. A ljudi ne prestaju da pričaju o negativnostima koje su ih zadesile ili prete da će im se desiti ili su se drugima desile. Novine su prepune naslova o pogibijama, bolestima, a društvene mreže pretrpane slikama srećnih ko sa reklame porodica i izveštačenih vidi-koliko-sam-srećan lica. Zar nije ovaj kontrast upravo  dokaz da je sve ustvari plastično i veštački?

Prikazati svoje “ludorije” na fejsbuku, a onda iza aparata kukati o besparici i teškoćama – da li zaista mislite da će se nešto promeniti ako nastavite da kukate o tome? Da li će tvoja muka preći na mene ako je glasno ponavljaš? Zar nije dosta što se svakodnevno borimo da isplivamo? Mogu do sutra nastaviti sa ovakvim pitanjima. Ljudi se prazne na taj način, očigledno.

Svi smo u istom sosu. Svi pokušavamo da izađemo na kraj sa samim životom i nesrećama kojima nas pogađa, plus snalaženje u nesistemu u državi koja se, pored toga što propada, igra Velikog Orvelovskog Brata praveći od nas ovce, sistematski ubijajući inteligenciju, rađajući umor i odustajanje. I sad ajmo svi da konstantno i lajemo o tome u časovima odmora, dokolice, ispred dragstora, u biblioteci, u gradskom prevozu, ženi, mužu, prijateljima, prolaznicima.

Počinjem da sumnjam da ovaj narod uživa da iznova i iznova proživljava negativnost pričajući, kukajući, ufćući. Ako ti je teško, onda si zanimljiviji? Pa ajmo onda sad svi, udarajmo jedno o drugo u glas! Čak i kad ti nije toliko loše, kad imas npr dovoljno novaca, kukaš kako ga nemaš. Klimaš glavom, jaučeš na izmišljene razloge i ponašaš se kao isto telo u gomili i plivaš. Ljudi se tako prazne!

Šta je sa nama koji čuvamo svoje terete za sebe ne želeći da svaki minut strovaljujemo to ljudima na glavu? Neće preći tvoja muka na mene ako iznova i iznova ponavljaš! Neće konstantna priča o sjebanoj situaciji u državi razvedriti smrknuta lica na ulici, samo će ih posiveti još više. Ako ništa drugo – dosadno je ponavljati i ispirati usta istom pričom.

Bar tih par sati dnevno, kada se ubuđalog mozga vratimo sa posla, pokušajmo da se razonodimo, da uživamo u porodici, prijateljima, kafani, terasi, dvorištu. Bar tih par sati dnevno! Mnogo tražim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *