budzak.me blog

(Ne)podnošljiva plastičnost razgovora

Slušam ljude u gradskom, međugradskom prevozu, na stanicama istih, kod lekara, u bankama, na mestima gde se kao mravi sakupljamo čekajući  da izvesna usluga koju plaćamo krene sa sprovođenjem ili da se završi i stignemo na odredište.

Ovaj uvod me je podsetio na repliku iz filma Fight Club u kome Tyler Durden priča o jednokratnim prijateljima koje stičes u toku leta avionom. Teško da možeš da ih stekneš – loše sam se izrazila – možda bolje samo sretneš, iskoristiš, udaviš sobom ili ne i odeš, nastaviš sa svojim životom  kao da se poznanstvo nikada nije desilo. Pokušaš da se prisetiš eventualno imena dotične osobe ali brzo odustaneš jer si naravno, vrlo sebično, čuo samo svoje ime prilikom upoznavanja.

Razgovor koji se vodi između ljudi u tim prilikama odzvanja šupljinom

Međutim bezmalo postoje ljudi koji se na taj način druže zapravo. Ne u smislu jednokratnih putnih ili čekaoničnih prijatelja, već dugoročnih svakodnevnih ili povremenih. Nezavisno od interesovanja i inteligencije, jednostavno uvek vode plastične razgovore. Ako uletiš u taj začarani krug iz bilo kog razloga i prepoznaš površnost koja traje u nedogled, pripremi čelični osmeh dok traje potreba za tvojom prisutnošću.

Ne kažem da uvek razgovor treba da se zaključi filozofskom raspravom ili razmetanjem poznavanja istorijskih činjenica. Baš naprotiv, zapravo umara i to, ali ovakva plastičnost razgovora davi dušu i površnost kao kiselina dere kožu.

„Znaš, moja najveća strast su putovanja i upoznavanje novih ljudi“, čujem u autobusu na relaciji Beograd-Niš neko momče. Sedi sa devojkom i nažalost urla da ga ceo bus čuje i 15 minuta priča o tome kako su mu putovanja i novi ljudi najveća strast u životu. Ona se ubacuje i priča da su i njoj iste strasti, plus i knjige koje obožava da čita. Ne čuh spominjanje ijednog autora ili naslova, već samo o voljenju čitanja, upoznavanju ljudi i putovanjima.

Nepristojno od mene što sam se skoncentrisala da čujem tuđe ćaskanje, istina, ali sam bila fascinirana umetnošću vođenja ovog razgovora koji je o samo gore pomenutom trajao 15 minuta. Treba imati u sebi posebnu sposobnost da pričaš duže od 10 sekundi ono što možeš da kažeš u 10 sekundi, a da pritom ne produbljuješ i ulaziš u smisao, već samo na različite načine ponavljaš jednu te istu rečenicu. Zatim pređeš na sledeću, recimo o mnogo dobrom kolaču u nekom restoranu i raspališ još 15 minuta o tome, a da nisi spomenuo nijedan sastojak ili dao recept, na primer.

Ne možeš da upotrebiš tu plastiku od razgovora, nikako. Nema saznanja, zanimljivosti, razmene korisnih informacija, ni najnebitnijh, ali ipak informacija. Nema ničega, prazno!

Živeli jednokratni prijatelji!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *