budzak.me blog

Odgovorna pitanja i odgovori na njih

I kada je sve u redu, iskradu se neka neobjašnjiva osećanja s vremena na vreme koja vuku neku setu sa sobom. Ne smeš potpuno da ih osvestiš jer otvaraš pandorinu kutiju razmišljanja.

Zabole duboko, tada kada se nesvesno osveste sama po sebi. Ponekad iščačkaš, kao razumeš razlog zbog čega si to sebi uradio i onda alchajmerovski zaboraviš, a ipak suštinski namerno zatrpaš to negde duboko, a opet dovoljno plitko ako zatreba. Kako bez tih osećanja, a kako sa njima?

Kako se izboriti? Da li ugušiti taj plamen koji navire dovoljno retko da te povređuje, a opet dovoljno često da ti prija kad se pojavi? Neobjašnjivost intenziteta tih osećanja te zapravo hrani, a sa druge strane seta koju stvaraju u trenutku lomi srce kao da sve zavisi od njih. Realnost je tada na margini.

Pokušavam prvo sebi da objasnim, onako realno, samo kako to mozak ume. Ok, mozak kaže: „Poneki rif, poneka muzička sentenca, ili daj Bože cela stvar izazove lavinu neobjašnjivog“. „Istina“, odgovaram ja. Ali, to je momenat, koji lepo boli. Šta to fali pa boli?

Šta je to lepo, a svejedno boli iako je lepo?

Postoji duboko zatrpana volja u tebi koja budi pitanja iznova i iznova. Putevi koji te navode na njih bez obzira gde si. Prigušena vatra koju ne priznaješ, koju ne želiš zapravo u svesnom stanju, a nikada ne prestaje da te prati. Boli potiskivanje, a sa druge strane prija kao duga predigra pred cilj, samo što se cilj nikada ne postigne.

Nestani na trenutak. Ogluvi. Boli i to, zar ne? Ali boli ružno. Logično se onda nameće da ovu lepu bol istražiš i pretvoriš je u realnost. Ne ide. Ne ide zato što i ne treba da ide. Ne može, jer si pustio da se dešava bez ikakvog tvog upliva i truda. Ako je tako, onda moraš da nastaviš da puštaš, bez obzira što sve češće lepo boli. Iako je lepa bol, ipak je bol, znam.

Odgovor nemam. I nikada ga neću imati. Možda bi ljubav na to imala razumno mišljenje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *