budzak blog

Priča iz autobusa

Dvaes’ trojka, u daljini se naziru žice novog mosta koje paraju nebo i spuštaju se do vrhunskog kolovoza. Na stubu plakat, cenjenog Ramba Amadeusa. Do mene seda žena – oko 85 godina stara, veoma lepa, prodornih plavih očiju. Osmehujem joj se onako od srca, a ona hvali moje dete.

Dolazimo do toga da ona ima praunuka koji isto ima dve godine. Pita me: “Da li idemo u vrtić?” Rekoh: “Da, nalazi se na Dorćolu, fenomenalni uslovi, vaspitači, kolektiv od desetak dece; ali trenutno vlada virus, pa ne idemo.”

Ima ona i praunuku koja je peti razred osnovne škole i bolesna je i sama kod kuće. To su deca jedne njene ćerke, koja radi u banci, kojoj je muž umro od srčanog udara u 40-oj godini. Banke su surove prema svojim zaposlenima, a danas nemati pare je trostruki problem.

Naša priča je obuhvatila i to da su u njenoj familiji svi fakultetski obrazovani al da je to kao neka mana pa od tolikog obrazovanja više nikome ne trebaš. Mislim, odavno se zna da veza il’ puka sreća mnogo više vrede.

Poželela sam, da ženica doživi još mnogo godina takvog životnog elana, uz čarobni osmeh na licu. Iako se vozi u raspalom busu, kosih pogleda i gužnjave.

Na kraju – svi su zbrinuti, jer je familija jedini oslonac u nedaćama koje zahvata Beli Grad, posiveo od muke.

One thought on “Priča iz autobusa”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *