budzak.me blog

Recycle Bin

U periodima kada najviše sanjam imam bukvalno fizički osećaj da mi se mozak prazni. Izbacuje đubre nagomilano godinama unazad. Prazni foldere koji služe svrsi skupljanja otpada. Čisti svoje podzemne kante, kako bi se u njima moglo smestiti još đubreta.

Ne sećam se da sam ikada sanjala nešto lepo, čak ni kao dete. I tada bi to bilo otkucavanje ponoći, jurnjava sa vampirima, bežanje i slični dečiji košmari. Ni tada san i ja nismo bili prijatelji. Godinama se slabo druzimo. Možda zato imam utisak da jednom kad umor savlada telo, mozak brže bolje prazni fioke, pretura po iskustvenim sadržajima, skladišti, briše, alarmira, pati, „divi se“ sopstvenoj kreativnosti pri svesti da sanja.

Ulazim u prostoriju pretrpanu policama. Izgleda kao recimo, nečija garaža ili radionica. Prolazim kroz uska vratanca i naravno, kao u svim američkim filmovima, palim prigušeno svetlo, vukući tanki kanap na dole i prizvuk čkiljavog žutila obasja prostoriju. Police su bile dupke pune alata, starih knjiga, raznorazne potrebne i nepotrebne gvožđurije, prašnjavih igračaka, zimnice, plastičnih buradi, drvenih stoličica, starih zavesa… Nered se prostirao u nedogled, prašina je mogla da se seče a vazduh se nazirao kroz veo vlage i buđi po zidovima.

Nije mi padalo na pamet da se okrenem i odem. Zapravo, osećala sam neku čudnu pripadnost tu. Na podu, koji je bio neočekivano delimično prazan, stajao je plastični usisivač. Odjednom dobih neizdrživu potrebu da prenesem izvesnu informaciju. Problem je taj što nisam mogla da se setim šta treba preneti i kome ali moram, moram odmah da je prosledim. Padoh na kolena pred usisivačem, uzeh izuvijano crevo i prislonih ga onako prašnjavog na usta. Urlala sam iz petnih žila, govorila nešto nepovezano, pokušavala kroz crevo usisivača da prenesem tu bitnu informaciju bitnoj osobi sa druge strane.

Tada je lucidnost nastupila, osvestila sam da sanjam i tek tada odlepila na samu sebe kontajući šta radim. Neću tako uspeti da budem saslušana. A i šta to treba da čuju? Nevena, probudi se! Zašto pobogu maltretiraš samu sebe. Pa spavaš jebote, odmori se. Ne, mozak nije hteo da sluša.

Uporno sam vikala u crevo usisivača, nervirajući se što me niko ne čuje i što ne mogu da se setim toga što neko pod hitno mora da čuje. E, onda sam uspela na silu sebe da nateram na buđenje, jer je maltretiranje postalo nepodnošljivo. Otvorih oči sa većim podočnjacima nego pre spavanja.

Moj dragi mozak je, očigledno imao potrebu da me socijalizuje sa jednim od svojih foldera, otpadnim, po svemu sudeći. Bar je to prvi doživljaj koji sam imala nakon otvaranja umornih, nenaspavanih očiju. Naravno, moglo bi se još sijaset tumačenja izvesti iz ovako „bogatog“ sna ali nismo tu da mi glumimo psihologa.

Možda zaista mozak može da ti na ovaj način saopšti da mu treba pražnjenje. Zato i nisam mogla da prenesem tu bitnost, jer nam zaboravni deo mozga sam briše nepotrebne informacije koje skladištimo nesvesno. Štiti nas od sebe samih.

Nekada se ne treba previše udubljivati

Ovaj košmar, prenapregnurost i umor koji mi je san ostavio je, ustvari pozitivna poruka mozga da moram i zaborav da prihvatim i pustim u život, radi preživljavanja i opstanka uma. Svesnost će živeti dovoljno dugo dok zaborav ne preovlada a i kada se to desi neću ga biti svesna.

I kako se onda ne diviti mozgu i ne čuvati ga i slušati što je duže moguće? Apsolutno predivan entitet sam za sebe.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *