budzak.me blog

Ručak za dvoje

Kažu ljudi da je dobro plakati. Trenutno osetiš olakšanje ali se, čini mi se, posle bezmalo dva dana nakupi opet ista, ako ne i veća tenzija koja puni oči suzama, kao pri primljenom udarcu u nos, samo što udarca nema.

Da li se stvarno telo „prazni“ tako, ili duša preplavljena sakupljanjem otrova pokušava da izbaci đubre? Jedini način da se đubre izbaci na mala vrata, postepeno, je da se zaista prihvati sadržaj istog i konstatuje kao đubre. E, to je proces.

Iako realnost i logika shvataju te iscepane kese pune ostataka buđave hrane, kao đubre, duša baš i ne deli to mišljenje. Ona se priseća tih kesa kao prelepo dizajniranih nosača interesantnih sastojaka od kojih je bio napravljen savršen ručak.

Priseća se hrane spremljene sa puno nežnosti, kao i varenja iste sa uživanjem. Priseća se detalja pri pravljenju spiska za kupovinu punog ljubavi i nadanja i pažljivosti pri unošenju sastojaka na papir.

Očas posla, da ne kažem, očas života, ostaci tog pažljivo pripremljenog ručka postanu upravo samo to, ostaci, koji su skloni oksidaciji života. Odjednom, buđ na sve strane, čini se.

Kesa procuri, razlepi se po rukama pri nošenju u kantu. Baciš je, ali sadržaj po rukama, koža upije i postane sastavni deo tela. Isto kao i divan, svareni ručak pripremljen sa mnogo ljubavi, koji te je hranio i razlagao se unutar tebe do svakog svog hranljivog sastojka.

Duša se onda buni, osakaćena uskraćenom milinom, jer se još uvek u ustima razlažu mili ukusi. U isto vreme telo boli, jer je ručak morao biti iskoriščen do kraja, a ne ubuđan i bačen. Kanta ti se smeška, već naviknuta na smrad, a duša boli.

Stojiš pored tih plastičnih, razjapljenih usta i gledaš deo sebe, bačen. Ti si ga bacio i nemaš olakšavajuću okolnost nalaženja krivice u drugome. Ti svojevoljno nisi pojeo deo ručka koji ti pripada, ti i polovina kojoj si ga spremio, bez obzira na uloženu ljubav kako bi se ručak oboma dopao.

Kažu ljudi da dobro je plakati. Trenutno osetiš olakšanje, ali se, čini mi se, posle bezmalo dva dana nakupi opet ista, ako ne i veća tenzija, koja puni oči suzama kao pri primljenom udarcu u nos, samo što udarca nema.  I znam, da ćeš opet spremiti sličan, ako ne isti ručak, sa velikom bojazni da nećete moći da ga pojedete i svarite. Isto tako, duša neće odmah prihvatati ostatke kao đubre.

Koliko ćemo tako puta jesti i povraćati, ulagati i bacati, ne znam da preciziram, ali znam da će nam telo samo kaz’ti kada je dosta.

Photo: Pavle Ćalasan

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *