budzak.me blog

Traženje

Probudila se jednoga jutra, pokisla negde u travi. Nije znala kako se tu našla. Pokušala je da otvori oči, ali je dašak sunca zakači i pokuša da je osuši. Kapi svuda po telu nisu pružile otpor i ostadoše na njoj.

Postavljala je sebi pitanja. Mučila je njena, nazovi sudbina, koja je ostavila tu, u predivnom ambijentu, a tako neiskorišćenom, da ni sama nije mogla da ga upotrebi. Odavno je shvatila da ne treba biti sama, na tom mestu, obasutom zelenilom, krajičkom oka posmatranom, osuđivanom do iznemoglosti, jer je nepripadnost ostajala nepromišljeno u njenoj biti na tom mestu.

Dašak vetra je u nekom momentu pokrenu i u isto vreme pomeri centimetar dalje, na slično mesto. Upravo ta sličnost mesta u sličnoj situaciji, sa sličnim okolnim ljudima nagna je da, umesto da se usprotivi, nažalost učini da se ukopa još dublje u postojeći položaj.

Opet pitanja, opet osuđujući prolaznički svebrižnički neuspeli pokušaji izbavljenja koji su je samo ukopavali u mestu.

Najednom, zasta čovek i zapita se, stojeći na mostu, posmatrajući predivan zeleni predeo, okružen drvećem: „Zašto ovu kesu bačenu i izgaženu, neko nije sklonio?“ Ne zapita se, u trenutku, da li je mesto na kojem se nalazi, tako nepristupačno, a tako predivno u isto vreme, u stvari mesto gde je zalutala, ne želeći to.

Nekada nas i izbori koje pravimo dovedu na mesto na koje ne pripadamo i osećamo se kao zalutalo đubre koje niko neće da pomeri. Nekada i nemamo snage, da se pomerimo iz situacije u kojoj se nalazimo.

Onda ostanimo kese, koje kvare ambijent i trn su u oku namernim prolaznicima kroz naš život.

A u stvari, niko i ne pita da li imaš snage

Niti ti ko, do sebe samog može veću potporu pružiti da utičeš na vetar, da te pomeri, da ne kvariš svojim pogrešnim odlukama koje do sada nisi video, lep amijent koji ti se zapravo pruža.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *