budzak.me blog

Ulica – kuća naroda

Kolektivno stanje svesti u Srbiji može se videti po nekim, da kažemo spoljnjim, primetnim, svakodnevnim situacijama. Saobraćaj je jedan od odraza.

Nervoza na ulicama, gužva, pešačko izletanje i trčanje po asfaltu van pešačkog prelaza. Trčanja ima i po pešačkom prelazu, jer su vozači histeričnom vožnjom toliko preplašili pešake da se ne prelazi normalnom brzinom nego trčeći, još i klimnu glavom u znak zahvalnosti vozaču što je zaustavio automobil na tom mestu kao da nije morao.

Obzirom da sam aktivan učesnik saobraćaja, imala sam nedavno blizak, ne tako zabavan, kontakt sa biciklistom, koga sam kolima propustila da pređe sa jedne strane ulice na drugu. Čikica, ne preko 60 godina čini mi se, u radničko plavoj jakni i izbledelim farmericama, masne kose, stoji na jednoj nozi, drugom na pedali, gleda levo-desno pripremajući se da pređe ulicu.

Propušta jedan auto, meni  suprotnog smera, podiže desnu ruku ka nosu i iz sve snage šljusne sav onaj beličasto-zelenksasti sastav grozni koji se sakupljao u glavi. Leva nozdrva bacila je u različitim smerovima i slapovima lepljivu tekućinu po ulici, a desna sve što je mogla zalepila je na dlan.

Odmah zatim čikica spušta ruku i briše je laganim gore-dole pokretima o plavu radničku jaknu u visini grudi. Sivkasti trag se sliva po jakni, a on istom rukom hvata volan bicikle i kreće u smeru ka kome se uputio.

Ovaj divni događaj od celih 5 sekundi odigrao se bukvalno tik uz moj auto, u vidokrugu od svega 4 metra. Nagon za povraćanjem sam osetila iz petnih žila. Najgore od svega je što je čikici lice bilo potpuno mirno, kao da je uradio repetitivnu radnju bez i trunke razmišljanja, a o gađenju nema zašto i govoriti, vidi se da nema taj osećaj.

Uopšte me ne bi čudilo da to radi i dok u svojoj dnevnoj sobi gleda TV sa ženom. Apsolutno je svejedno je da li to radi na ulici, kao učesnik saobraćaja ili u privatnosti svog doma.

Kad malo razmisliš videćeš da smo zbog bede, pljačkanja, samoživosti i izmučenosti kao narod potpuno potonuli.  Ne gledamo kuda idemo, trčimo bez cilja preplašeni, umorni, nezadovoljno jurimo da što pre stignemo tamo gde kao znamo da smo se uputili.

I onda se sudaramo i ginemo, a ako pak ko i preživi, obriše nos o sebe, o patos o osobu sudara i nastavi dalje kao da je to potpuno normalno stanje svesti, jer jebi ga, navikli smo i na gore.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *