budzak.me blog

Vreme

Ne sećam se više vremena kad nisam sa predumišljajem preduzimala stvari. To beše nekad, davno, kada sam potpuno psihički i emotivno bila pod okriljem. Onda davno nekad, kad mi je život to dozvoljavao.

Svako to svoje vreme doživljava različito. Volela bih da ga mogu da vratiti. Međutim, ne postoji način, ma koliko god želela. Činjenica da su ti svi tu, da prolaznost nije na meti tvojih misli, da si sebično fokusiran samo na svoje prohteve i da imaš vremena za ostvarivanje, koje je uglavnom površno i vođeno emotivnim, čini da sa nostalgijom za tim vremenom ideš povređen dalje, kroz život.

Ostavljeni ožiljci te čine jačim možda emotivno, ali zato fizički telo pati

Nemaš više ni vremena, a ni živaca da gledaš dalje sa istim entuzijazmom i požrtvovanošću. Nemaš više energije da se baviš stvarima koje te nebitno troše. Troše se i emocije vremenom.

Nekako, čini se, kao da i moždane ćelije bespovratno isplivavaju iz tela. Imaš zalihe, ali su sve istrošenije, kako odmiče rok trajanja.

Koja je svrha postojanja ako si sve vreme zaštićen od života?

A koja je svrha života, ako te istroši do mere, gde već telo, koje je inače potrošno, počne pre vremena trošiti zalihe koje mu pomažu da traju? Neko samo priča o borbi u životu, a neko je stvarno proživljava iako spolja možda ne deluje tako.

Očito, perspektive se razlikuju. Moguće je da spoj različitih perspektiva koje uspeju da nađu zajednički cilj, zapravo čini život ispunjenijim i srećnijim, koliko god to zvučalo teško ostvarivo.

Za lepim i bezbrižnim vremenima možemo patiti, ali će nam se na kraju uvek nametati realnost od koje svojom jačinom pravimo ili ludost ili skromni osećaj sreće, od onoga što nam je u životu ostalo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *